Crkvena opština u Cirihu eparhija Austrijsko-Švajcarska
Svetotrojični hram
Svetouspenski hram

Vesti

20-07-2021

DA LI JE ISPRAVNO OSLOVLJAVATI SVEŠTENIKA SA:

DA LI JE ISPRAVNO OSLOVLJAVATI SVEŠTENIKA SA:

Pomaže Bog,

Imala bih jedno pitanje koje mi je postavio moj 12-godišnji sin a na koje ja nisam umela da mu odgovorim. Dete me je više puta opomenulo kada bih u nekom kontekstu za sveštena lica kazala otac taj i taj. NJegovo pitanje je zašto sveštenike nazivam ocima kada u Novom zavetu lepo piše da je jedan otac i druge na zemlji nemojte tim imenom zvati. Sveto Jevanđelje po Mateji glava 23:9.. Ono što znam iz svakodnevnog života je da me nikada nijedno svešteno lice do sada nije ispravilo kada bih mu se ovako obratila i da znam da im se narod obično tako i obraća, tako da kao roditelj nisam umela da odgovorim na to pitanje.

Moje pitanje je da li je moje dete ovaj citat iz Biblije protumačilo bukvalno i ukoliko jeste kako ga pravilno treba tumačiti t.j. da li se sveštenim licima trebamo obraćati sa ”oče” ili nekako drugačije?

U nadi da ćete mi odgovoriti, M…

 

Bog Vam pomogo poštovana M…

 

Pre svega, pohvalio bih vašeg sina jer uredno čita Sveto pismo i dobro je upoznat sa tekstovima Novog zaveta.

Hvala vam na ovom pitanju koje je izuzetno važno, posebno za naše vreme jer mnogi protestanti i nove, slobodne hrišćanske zajednice poput Jehovinih svedoka, Subotara i dr., zameraju Pravoslavnoj Crkvi što svoje duhovne pastire oslovljava sa ”oče”.

Da bi ste razumeli poruku ovih Hristovih reči, veoma je korisno da navedemo čitavo 93. začalo Jevanđelja po Mateju:

 

Jevanđelje po Mateju, 23 gava, 1-12 stiha:

  1. Tada Isus reče narodu i učenicima svojim2. Govoreći: Na Mojsejevu stolicu sjedoše književnici i fariseji.3. Sve, dakle, što vam kažu da držite, držite i tvorite; ali po djelima njihovim ne postupajte, jer govore a ne tvore,4. Nego vezuju bremena teška i nezgodna za nošenje i tovare na pleća ljudska, a prstom svojim neće da ih pomaknu.5. A sva djela svoja čine da ih vide ljudi; jer proširuju amajlije svoje i prave velike skute na haljinama svojim.6. I vole začelja na gozbama i prva mjesta po sinagogama.7. I da im se klanja po trgovima, i da ih ljudi zovu: učitelju!8. A vi se ne zovite učitelji; jer je u vas jedan Učitelj, Hristos, a vi ste svi braća.9. I ocem svojim ne zovite nikoga na zemlji; jer je u vas jedan Otac, koji je na nebesima.10. Niti se zovite nastavnici; jer je u vas jedan Nastavnik, Hristos.11. A najveći između vas da vam bude sluga.12. Jer koji se uzdiže poniziće se, a koji se ponizi uzvisiće se.

 

Pravoslavna Crkva je ove reči Gospoda Isusa Hrista označila posebno kao 93. začalo sa namerom da ukaže čitaocima da se ovaj tekst tumači u jednoj celini a nikako izdvojeno iz konteksta.

Kao što možete da vidite, Gospod opominje narod i svoje učenike da su na ”Mojsijevu stolicu” – kategetes (grčki original) – katedru, episkopski tron,  seli književnici i fariseji. To su bili učeni ljudi u jevrejskom narodu koji su najbolje poznavali Mojsijev zakon te su sebi pripisivali pravo da u sinagogama sede na ”Mojsijevu stolicu” na mestu sa kojeg su se tumačili tekstovi Mojsijevog Petoknjižja. Upravo ovi književnici i fariseji su očekivali – tražili poštovanje od naroda ”na gozbama i prva mjesta po sinagogama”. Iz tog razloga su proširavali amajlije, odnosno na jevrejskom: šema – kožne trake u koje su stavljali tekst iz 5. Knjige Mojsijeve 6. glave, 4-5 stih: ”Čuj, Izrailju: Gospod je Bog naš jedini Bog. Zato ljubi Gospoda Boga svojega iz sv ega srca svojega i iz sve duše svoje i iz sve snage svoje”. Time su ukazivali neprikosnovenu odanost Bogu i Mojsijevom zakonu. Savremenim rečnikom govoreći, to je kao što danas neki ljudi nose brojanice od 150, ili 300 čvorova oko ruke i time pokazuju da neguju neprestanu molitvu u svom srcu.

Takođe reči: ”prave velike skute na haljinama svojim”, misli se na rese – na jevrejskom: cici, koje su simbolično podsećale onoga koji ih je nosio na neprestano držanje Mojsijevog zakona. Upravo ove osobe: književnici i fariseji, su tražili da ih ljudi zovu učiteljima, ocima i nastavnicima drugih. Među jevrejima je postojao običaj da se narodni učitelji oslovljavaju ”ocima.” To vidimo u obraćanju svetog prvomučenika Stefana narodu koje je zapisano u Delima apostolskim, 7. glava, 2. stih: ”LJudi braćo i oci, čujte! Bog slave javi se ocu našem Avramu kad bješe u Mesopotamiji, prije nego se doseli u Haran”. Kasnije, kada se Sv. apostol Pavle obraća jevrejskim starcima, on skoro identično ponavlja gore navedeni tekst (Dela. 22, 1.). Ovo nam ukazuje da gore navedeni tekst ne trebamo bukvalno da čitamo, jer ga i apostoli nisu shvatali bukvalno, inače ne bi ga Stefan i Pavle koristili u obraćanju ”ocima” Jevrejskog naroda.

Kada Gospod Isus Hristos govori da se apostoli ne zovu učiteljima, ocima i nastavnicima, po učenju naše Pravoslavne Crkve, to je upozorenje apostolima kao budućim učiteljima, ocima i nastavnicima hrišćana na licemerno ponašanje književnika i fariseja koji su spoljašnje pokazivali pobožnost a u duši su bili gordeljivi i nadmeni sa željom da se nametnu narodu kao učitelji, oci i nastavnici. Oni trebaju da se ugledaju na Oca nebeskog koji jedini ima autoritet da bude pravi Božanski: Učitelj, Otac i Nastavnik.

Gospod je često koristio hiperbole – prosto je iznenađivao - šokirao ljude kako bi izrečene pouke ostale upamćene. Setite se pouke u istom Matejevom Jevanđelju 5. glava 28 i 29 stih: ”Ako te oko tvoje desno sablažnjava, iskopaj ga i baci od sebe… Ako li te desna ruka tvoja sablažnjava, odsjeci je i baci od sebe…”ne samo pravoslavni hrišćani, već i novonastale slobodne hrišćanske zajednice tumače ovaj stih alegorički a ne bukvalno. Takođe Mojsije zapoveda da se ne grade nikakvi kipovi i da se njima ne treba klanjati. Sa druge strane, Mojsije u pustinji pravi kip zmije od bakra i svi koji bi pogledali prema njemu, bili bi asačuvani od zmijinog ujeda u pustinji. Alegorički, ova zmija predstavlja Gospoda Isusa Hrista na krstu a ne da Mojsije bukvalno krši zakon koji je dobio od Boga! Po toj logici mi tumačimo i citat u kojem se govori o ”ocu” alegorički a ne bukvalno. Iz kog razloga?

Gore smo videli da su Jevreji u Starom zavetu nazivali svoje duhovne vođe učiteljima, ocima i nastavnicima. Mada je jevrejska zajednica odbacila prve hrišćane – Jevreje -, jer su se mešali sa ostalim narodima i nisu zahtevali od nejevreja obrezanje, mi pravoslavni hrišćani smo preuzeli mnoge starozavetne bogoslužbene običaje o kojima mnogi pravoslavni hrišćani danas nisu ni svesni.  Jedan od tih običaja je da se duhovne vođe nazivaju ocima – pisano malim slovom. Samo se Otac nebeski oslovljava sa velikim slovom. Kada apostoli Petar, Pavle i Jovan u svojim poslanicama govore o duhovnom očinstvu u odnosu prema svojoj duhovnoj deci oni nemaju nameru da kompromituju svog voljenog Gospoda Isusa Hrista. Oni se obraćaju vernom narodu u duhu starozavetnog predanja kao iskreni, hristoliki: učitelji, oci i nastavnici.

Sveti apostol Jovan Bogoslov u svojoj 1. Poslanici navodi: ”Pišem vam, oci, jer ste poznali Onoga koji je od početka. Pišem vam, mladići, jer ste pobijedili nečastivoga. Pisah vam, djeco, jer ste poznali Oca. Pisah vam, oci, jer ste poznali Onoga koji je od početka.” Takođe pogledajte: 1. Tim. 1, 11; 1. Kor. 4, 14-16; 1. Kor. 12, 28-29.

Oni se samo u duhu ohristovljenog jevrejskog predanja oslovljavaju ocima ali sa sećanjem da se pravi duhovni otac, učitelj i nastavnik odlikuju smirenjem, iskrenošću i poslušnošću narodu kome služe. Zato na kraju Gospod govori:

”A najveći između vas da vam bude sluga. Jer koji se uzdiže poniziće se, a koji se ponizi uzvisiće se.” Ova opomena je zapravo direktno objašnjenje stiha koji je zbunio vašeg sina.

Mislim da je u duhu starozavernog predanja sasvim ispravno da patrijarha, episkope i sveštenoslužitelje nazivamo: ”oče”. Gospod je preko ovog ukoravanja oko naziva OTAC želeo da podseti nas sveštenoslužitelje svih vremena da ne budemo licemerni, gordeljivi i nadmeni prema vernom narodu, da vodimo računa kada nosimo velike brojanice na ruku da takođe o Gospodu i mislimo neprestano; da kada nosimo mantije da to ne bude samo da bi nas ljudili poštovali i ljubili nam ruke a da tog narodnog poštovanja nismo dostojni. Reč sa kojom nam se ljudi obraćaju: ”oče” sve nas duhovne pastire treba da podseća na smirenje, iskrenost i poslušnost Bogu i narodu kojem služimo. Da nas podseća na Oca nebeskog koji u ljubavi, iskreno i smerno voli svako biće na zemlji – te da tako i mi duhovni oci postupamo prema našem dobrom narodu budući da se ugledamo na Oca nebeskog u NJegovoj  ljubavi.

 

Srdačan pozdrav u Gospodu,

otac Miroslav